Gretchen Catherwood drži zastavu na kovčegu svog sina Marine Lance Cpl. Alek Ketervud u sredu, 18. avgusta 2021. u Springvilu, Tenesi. 2010. godine, 19-godišnji Alek je ubijen dok se borio protiv talibana u Avganistanu. Dok je bio živ, volela je da mu dodiruje lice. Ima meku kožu poput bebe, a kada mu ona stavi ruku na obraz, ovaj snažni veliki marinac oseća se kao njen mali dečak. (AP Photo/Karen Pulfer Focht)
Springvil, Tenesi — Kada je čula kako su se vrata automobila zalupila, sklopila je crveni džemper i prišla prozoru, shvatajući da će trenutak za koji je oduvek mislila da će je ubiti upravo postati stvarnost: tri mornarička marinca i mornarički sveštenik su hodajući prema njenim vratima, što može značiti samo jedno.
Stavila je ruku na plavu zvezdu pored ulaznih vrata, koja je bila simbol zaštite njenog sina Malin Lance Cpl. Alek Ketervud (Alec Catherwood) koji je pre tri nedelje krenuo na ratište u Avganistan.
Tada je, kako se priseća, izgubila razum. Divlje je trčala po kući. Otvorila je vrata i rekla čoveku da ne mogu da uđu. Uzela je korpu sa cvećem i bacila je na njih. Vrištala je tako glasno da sutradan nije mogla dugo da govori.
„Samo želim da ništa ne kažu“, rekla je Grečen Ketervud, „jer ako to urade, to je istina. I, naravno, istina je.”
Gledajući vesti za ove dve nedelje, osećam da se ovaj dan desio pre deset minuta. Kada su se američke snage povukle iz Avganistana, činilo se da se u trenutku srušilo sve što su toliko radili na izgradnji. Avganistanska vojska je položila oružje, predsednik je pobegao, a talibani su preuzeli vlast. Hiljade ljudi pohrlilo je na aerodrom u Kabulu, željni bekstva, a Grečen Ketervud osetila je u rukama crveni džemper koji je presavijala kada je saznala da joj je sin mrtav.
Njen mobilni telefon je zujao od vesti od članova njene porodice koji su se okupili od tog strašnog dana: policajca koji je pobegao iz saksije; roditelji drugih ljudi su poginuli u borbi ili izvršili samoubistvo; njen sin je bio u čuvenoj prvoj 5 Drugovi u 3. bataljonu marinaca, pod nadimkom „Logor crnih konja”, imaju najveću stopu žrtava u Avganistanu. Mnogi je zovu „majka“.
Izvan ovog kruga, videla je nekoga kako na Fejsbuku tvrdi da je „ovo gubljenje života i potencijala“. Prijatelji su joj rekli kako se strašno osećaju što je njen sin naprasno umro. Kada je razmenjivala informacije sa drugim ljudima koji su platili cenu rata, brinula se da će ih kraj rata naterati da preispitaju važnost onoga što su videli i pretrpeli.
„Moram da znaš tri stvari“, rekla je nekim ljudima. „Nisi se borio da trošiš energiju. Alek nije uzalud izgubio život. U svakom slučaju, čekaću te ovde do dana kada umrem. Ovo je sve što treba da zapamtite.”
U šumi iza njene kuće gradi se koliba tamnog konja. Ona i njen suprug grade sklonište za veterane, mesto gde se mogu okupiti da se izbore sa užasima rata. Ima 25 soba, a svaka soba je nazvana po čoveku ubijenom u logoru njenog sina. Ona je rekla da su oni koji su se vratili kući postali njihovi surogat sinovi. Ona zna da je više od šest ljudi umrlo od samoubistva.
„Brinem se za psihološki uticaj koji će ovo imati na njih. Tako su jaki, tako hrabri, tako hrabri. Ali oni takođe imaju veoma, veoma velika srca. I mislim da bi mogli mnogo toga da internalizuju i okrive sebe“, rekla je ona. "Bože moj, nadam se da neće kriviti sebe."
Ova fotografija iz 2010. koju je obezbedila Čelsi Li prikazuje kapetana marinca Lensa. Alek Ketervud (Alec Catherwood) Te noći, 3. bataljon 5. marinaca raspoređen je iz Camp Pendletona u Kaliforniji. Džordž Barba se prisetio Ketervudovog prvog leta helikopterom tokom treninga i kako se „smejao do ušiju i mrdao nogama kao dete koje sedi na visokoj stolici“. (Čelsi Li preko Associated Press)
3. bataljon 5. korpusa marinaca raspoređen je iz Kamp Pendletona u Kaliforniji u jesen 2010. godine, poslavši 1.000 američkih marinaca u Avganistan, što će biti jedno od najkrvavijih putovanja za američke vojnike.
Bataljon Crnog konja se šest meseci borio sa talibanskim militantima u okrugu Sangin u provinciji Helmand. U ratu koji su predvodile SAD skoro deceniju, Sangjin je bio skoro potpuno pod kontrolom Talibana. Bujna polja maka koja se koriste za narkotike obezbeđuju militantima vredan prihod za koji su odlučni da drže.
Kada su marinci stigli, bela talibanska zastava vijorila se sa većine zgrada. Zvučnici postavljeni za emitovanje molitvi korišćeni su za ismevanje američke vojske. Škola je zatvorena.
„Kada je ptica sletela, bili smo pogođeni“, priseća se bivši narednik. Džordž Barba iz Menifija, Kalifornija. „Trčali smo, ušli, sećam se da nam je artiljerijski narednik rekao: 'Dobro došli u Sankin. Upravo ste dobili svoju traku za borbene akcije.“
Snajperista je vrebao u šumi. Vojnik sa puškom se sakrio iza zida od blata. Domaće bombe pretvorile su puteve i kanale u smrtonosne zamke.
Sankin je prvo borbeno raspoređivanje Aleka Ketervuda. Pridružio se Marinskom korpusu kada je još bio u srednjoj školi, otišao u kamp za obuku ubrzo nakon diplomiranja, a zatim je raspoređen u tim od 13 ljudi koji je vodio bivši narednik. Sean Johnson.
Ketervudov profesionalizam ostavio je dubok utisak na Džonsona – zdrav, mentalno jak i uvek na vreme.
"Ima samo 19 godina, tako da je ovo posebno", rekao je Džonson. „Neki ljudi još samo žele da shvate kako da vežu svoje čizme da ih ne bi grdili.
Ketervud ih je takođe nasmejao. Sa sobom je nosio malu plišanu igračku kao rekvizit za šalu.
Barba se prisetio Ketervudove prve vožnje helikopterom tokom treninga i kako se „smejao do ušiju i mrdao nogama kao dete koje sedi na visokoj stolici“.
Bivši Cpl. Vilijam Saton iz Jorkvila, Ilinois, zakleo se da će se Kejsvud šaliti čak i u razmeni vatre.
„Alec, on je svetionik u mraku“, rekao je Saton, koji je mnogo puta upucan u bici u Avganistanu. "Onda su nam ga uzeli."
Dana 14. oktobra 2010, nakon što je kasno noću stajao na straži ispred patrolne baze, Ketervudov tim je krenuo da pomogne ostalim marincima koji su bili napadnuti. Municija im je bila iscrpljena.
Prelazili su preko otvorenih polja, koristeći kanale za navodnjavanje kao pokriće. Nakon što je polovinu tima bezbedno poslao na front, Džonson je udario Ketervuda po kacigi i rekao: „Idemo.
Rekao je da se posle samo tri koraka iza njih čula vatra iz zasede na talibanske borce. Džonson je spustio glavu i video rupu od metka na pantalonama. Pogođen je u nogu. Zatim se začula zaglušujuća eksplozija — jedan od marinaca je nagazio na skrivenu bombu. Džonson se iznenada onesvestio i probudio u vodi.
Onda je došlo do još jedne eksplozije. Pogledavši levo, Džonson je video Ketervuda kako lebdi licem nadole. Rekao je da je očigledno da je mladi marinac mrtav.
Eksplozija tokom zasede ubila je još jednog marinca, Lance Cpl. Džozef Lopez iz Rosamonda u Kaliforniji i još jedna osoba su teško povređeni.
Po povratku u Sjedinjene Države, narednik Stiv Bankroft krenuo je na napornu dvočasovnu vožnju do kuće svojih roditelja u Kejsvudu, u severnom Ilinoisu. Pre nego što je postao oficir za pomoć žrtvama, služio je u Iraku sedam meseci i bio je odgovoran za obaveštavanje svoje porodice o smrtima na bojnom polju.
Bankroft, koji je sada u penziji, rekao je: „Nikada ne želim da se to nikome desi, i ne mogu to da izrazim: ne želim da gledam u lica svojih roditelja i da im kažem da je njihov jedini sin otišao.
Kada je morao da otprati svoju porodicu do Dovera u Delaveru, da gleda kako se kovčeg otkotrlja iz aviona, bio je stoik. Ali kada je bio sam, plakao je. Kada je pomislio na trenutak kada je stigao u kuću Grečen i Kirka Ketervuda, i dalje je plakao.
Sada su se smejali bačenim saksijama. I dalje redovno razgovara sa njima i drugim roditeljima koje je obavestio. Iako nikada nije sreo Aleka, osećao je da ga poznaje.
„Njihov sin je takav heroj. Teško je objasniti, ali on je žrtvovao nešto što više od 99 odsto ljudi na svetu nikada nije htelo da uradi“, rekao je on.
„Da li je vredno toga? Izgubili smo toliko ljudi. Teško je zamisliti koliko smo izgubili.” Рекао је.
Gretchen Catherwood je u srijedu, 18. avgusta 2021. godine u Springvilleu, Tennessee, dobila sinovo Purpurno srce. 19-godišnji Alek Ketervud poginuo je u bici sa talibanima u Avganistanu 2010. (AP Photo/Karen Pulfer Focht)
Gretchen Catherwood je okačila krst koji je nosio njegov sin na svoj krevet, sa njegovom psećom markicom.
Staklena perla je visila pored nje, raznevši pepeo još jednog mladog marinca: kap. Paul Wedgwood, otišao je kući.
Black Horse Camp se vratio u Kaliforniju u aprilu 2011. Posle meseci žestokih borbi, oni su u suštini oteli Sanjina od talibana. Lideri pokrajinske vlade mogu da deluju bezbedno. Deca, uključujući devojčice, vraćaju se u školu.
Platio je visoku cenu. Pored 25 osoba koje su izgubile živote, više od 200 ljudi je otišlo kućama sa povredama, od kojih su mnogi ostali bez udova, a drugi su imali teže vidljive ožiljke.
Vedžvud nije mogao da spava kada je završio četiri godine regrutacije i napustio marince 2013. Što manje spava, to više pije.
Tetovaža na njegovoj nadlaktici prikazivala je svitak papira sa imenima četvorice marinaca ubijenih u Sankinu. Vedžvud je razmišljao o tome da se ponovo prijavi, ali je rekao svojoj majci: „Ako ostanem, mislim da ću umreti.
Umesto toga, Vedžvud je otišao na koledž u svom rodnom gradu Koloradu, ali je ubrzo izgubio interesovanje. Činjenice su pokazale da su kursevi zavarivanja na opštinskim fakultetima prikladniji.
Vedžvudu je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj. Uzima lekove i učestvuje u lečenju.
„Veoma je fokusiran na mentalno zdravlje“, rekla je Helen Vedžvud, majka marinaca. "On nije zanemareni veteran."
Ipak, borio se. 4. jula, Vedžvud će dovesti svog psa u kamp u šumi da bi izbegao vatromet. Nakon što ga je kontraproduktivna mašina naterala da skoči na pod, dao je otkaz na poslu koji mu se dopao.
Pet godina posle Sanjina, čini se da stvari idu na bolje. Vedžvud sprema novi posao koji će mu omogućiti da se vrati u Avganistan kao privatno obezbeđenje. Izgleda da je na dobrom mestu.
Dana 23. avgusta 2016, nakon noći opijanja sa svojim cimerom, Vedžvud se nije pojavio na poslu. Kasnije ga je cimer pronašao mrtvog u spavaćoj sobi. Ubio se. On ima 25 godina.
Ona smatra da su njen sin i drugi samoubice žrtve rata, kao i oni koji su izgubili živote u akciji.
Kada su talibani ponovo preuzeli kontrolu nad Avganistanom pre pete godišnjice smrti njenog sina, laknulo joj je što je rat u kojem je poginulo više od 2.400 Amerikanaca i povređeno više od 20.700 ljudi konačno završen. Ali, takođe je tužno što dostignuća avganistanskog naroda — posebno žena i dece — mogu biti privremena.
Vreme posta: 31.08.2021